Srpsko narodno vijeće - Serb National Council

Kada rat pokvari prijateljstvo

U julu 1991. godine, kada su dugogodišnjoj prijateljici predali ključeve svog zagrebačkog stana, Nožinići nisu ni pomišljali da će ostati bez njega i da odlaze zauvek. Njihova najbolja drugarica iskoristila je priliku, a sudovi su legalizirali prevaru i krađu

Zagrepčanke Dragica Nožinić i Zlata Etore bile su dvadeset godina najbolje prijateljice i koleginice. Stanovale su u istoj zgradi, svakodnevno su se posećivale, pomagale jedna drugoj kad zatreba. Dragica je u svom stanu od 68 kvadrata živela sa suprugom Brankom i dvoje dece. Zlata nije imala porodicu i živela je kao podstanarka. Često bi pričuvala Dragičinu decu, a nebrojeno puta pazila je i na njihov stan.

- Ja sam svakog petka popodne s decom sedala na voz i odlazila na Baniju, gde je živeo moj svekar, i vraćala se u nedelju - priča 58-godišnja Dragica Nožinić, čiji je suprug kao šofer često bio na putu. U stotinjak kilometara udaljenim Pobrđanima kod Sunje, ova zagrebačka porodica provodila je i čitave godišnje odmore. Kada su krajem jula 1991. svojoj prijateljici predali ključeve zagrebačkog stana, Nožinići nisu ni pomišljali da odlaze zauvek.

Dok su bili na Baniji, počeo je rat i povratak u Zagreb bio je nemoguć. Dragica se iz obližnje Bosanske Kostajnice javila Zlati zamolivši je da im još neko vreme pričuva stan.

Problemi s "gardistima"

- Mislila sam da je sve to privremeno - kaže Dragica prisećajući se kako se Zlata čak i uselila u stan da ga neko ne bi zauzeo, ali je tokom narednih telefonskih kontakata govorila da ima problema s "gardistima" koji obilaze "četničke stanove" i da joj treba nekakav papir da je stan njen.

Dvosobni stan u vlasništvu Nožinića, Dragica je kreditom preko svoje firme otplatila 1982. godine. Očajni zbog saznanja da bi mogli izgubiti mukotrpno stečenu imovinu, odlučili su da poslušaju Zlatu i u Bosanskom su Novom 26. juna 1992. sastavili darovni ugovor. Opreza radi, ugovor koji su poslali poštom bio je bez sudske overe, jer su Nožinići računali da je sve to fiktivno. No, Zlata Etore je mislila drugačije.



- Sledeći put kada smo se čule rekla mi je da s tim papirom ne može ništa - priča Dragica, koja je pravi smisao tih reči i stvarne namere svoje dojučerašnje prijateljice shvatila tek kada je saznala da je stan prodan. Zlati Etore to je pošlo za rukom 1994. godine. Ona je prvo u oktobru 1993. sudskom tužbom zatražila utvrđenje vlasništva nad stanom, a kako je boravište Nožinića bilo nepoznato, Centar za socijalnu skrb odredio je njihovog staratelja za poseban slučaj, koji je priznao tužbeni zahtev. Na osnovu toga, Opštinski sud u Zagrebu presuđuje u korist Zlate, a ona novcem od prodaje tog stana ubrzo kupuje drugi i u njemu nastavlja život.

Za to vreme, Dragicu i Branka u avgustu 1995. s Banije je oterala "Oluja". Prvo su izbegli u Bosnu, potom u Srbiju, a na kraju se nastanjuju u Klisi kod Osijeka. Tokom mirne reintegracije 1997. godine prvi put se upućuju u Zagreb. Strahujući od provokacija, nisu se usudili otići do zgrade u Ulici Stjepana Gradića, već su boravili kod rođaka.

Stan već prodan

Saznali su da je njihov stan zauzet i angažovali advokata da ispita okolnosti pod kojima su ti ljudi u stanu kako bi zatražili posed. Kada se ispostavilo da je ta porodica stan legalno kupila, Nožinićima nije preostalo ništa drugo već da sve pokušaju osporiti, te su 1999. godine zatražili ponavljanje postupka kojim se Zlata Etore uknjižila kao vlasnica nekretnine. Njihov zahtev odbacili su Opštinski i Županijski sud u Zagrebu uz obrazloženje da je bio nepravovremen, a pravna trakavica razvukla se na više od deset godina.

Slučaj je stigao i do Vrhovnog suda, koji je 2008. godine odbacio zahtev za reviziju drugostepenog rešenja Županijskog suda u Zagrebu, uz obrazloženje da vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom predviđenih 100.000 kuna, jer se preračunavanjem tadašnjih dva miliona i 400.000 hrvatskih dinara došlo do iznosa od svega 2.400 kuna.

Dve prijateljice samo su se jednom srele na sudu.
- Bilo mi je jako teško i više nisam mogla odlaziti na ročišta, već nas je zastupao advokat - sa suzama u očima priča Dragica.

Prema zapisnicima sa sudskih ročišta, Zlata je tvrdila da Nožinići kao Srbi nisu hteli ostati u Hrvatskoj i da su joj zbog toga poklonili stan, dok su oni opet isticali da im to nikada nije bila stvarna namera, što dokazuje i činjenica da su u stanu ostavili sve privatne stvari, fotografije i uspomene.

- Bio je rat i svi smo se tada hvatali za slamku spasa - pojašnjava naša sagovornica, pitajući se kako je sud njenoj porodici mogao oduzeti imovinu uprkos nedostatku sudske overe i uprkos tome što je ugovor bio sačinjen u drugoj republici bivše SFRJ s kojom je Hrvatska prekinula sve veze.

Iako prevarena, Dragica i danas veruje da Zlata to nije učinila svojom voljom.
- Bila je vrlo poštena i ja duboko verujem da to nije bila njena ideja. Neko ju je nagovorio, a država joj je to omogućila samo zato što se radilo o imovini Srba - ubeđena je bivša Zagrepčanka.

Borba ne prestaje

Pokušaj da saznamo nešto više i na drugoj strani ove priče nije uspeo, jer nam se na broj telefona iz imenika, na Zlatino ime i uz njenu adresu, niko nije javljao. Dragica je čula da je Zlata pre dve godine umrla, ali kaže kako nije njeno da utvrđuje je li ta informacija tačna ili nije, već je to posao suda na kome su Nožinići pokrenuli proces zbog nepravilnosti oko upisa u zemljišne knjige. Njihov sin Bojan, danas tridesetogodišnjak koji ima vlastitu porodicu, zauzeo se za čitav slučaj i razočaran u hrvatsko pravosuđe odlučio da će pravdu isterivati do institucija Evropske unije.

- Taj stan su moji roditelji stekli poštenim radom i ja ću se boriti da ga vratim - odlučan je Bojan Nožinić.

Predsednik Odbora za ljudska prava Zajedničkog veća opština u Vukovaru Radovan Majski uputio ga je u naredne pravne korake.

- Ovakvi slučajevi ne bi trebali da budu u nepovoljnijem položaju od bivših nosilaca stanarskog prava izvan PPDS-a, jer su ti ljudi ostali bez stana zbog pristrasnog rada sudova u vreme rata, od 1991. do 1996. godine - smatra Majski

Nožinići mole sve građane koji su doživeli sličnu sudbinu da im se jave kako bi se udružili u potrazi za pravdom i naknadom štete. U Klisi, gde danas žive, nedavno je pokrenuta inicijativa za izgradnju pravoslavnog hrama, a Bojan, koji je u organizacionom odboru, kaže da će deo novca kojim bude obeštećen za izgubljeni stan donirati crkvi, jer nakon svega veruje jedino u Boga.

Dragana Bošnjak